Сад већ помало традиционално, у Винарији Деспотика се свака берба прославља у кругу пријатеља, сарадника, медија.
– Јутрос смо од шест сати у винограду – виче Веселин Деспотовић новопридошлим гостима-радницима. Челопек, подневни зној лије и нагриза очи, „воде, воде”, један виче, други траже празне гајбе. Неко опет, мање спретан мало се уштинуо виноградарским маказама на које нас је посебно упозорио виноградар Деспотике Новица Маричић, и тај неки уштинути псује сад комплетну организацију.

– А после кукате како је вино скупо – задиркује Веселин вредне бераче у сивим Деспотика 2016 мајицама, дресовима специјално штампаним за ову прилику па одмах испаљује неки од вицева из богатог репертоара. Да ли нам је лакше уз смех док леђа полако отказују послушност, колена крећу да шкрипе а мајица се богато богато кваси по грудима и испод пазуха? Притом, безобразни збијени гроздови преслатке мораве коју би сад радије позобали него да је с пажњом одвајамо упетљану у лозу, жицу и розе пвц траку за везивање, буквално су се заверили против не тако спретних новинарских и осталих прстију.

Као да се са неким такмичимо, црвене гајбице се пуне више него што треба, хватам себе како растерујем бројне ухолаже и скупљам отпале грожђице, да се нешто од блага не баци. Овећа група винских витезова Шумадије доказује искуство у оваквим хепенинзима, чујем их како се шале без прекида у суседном реду и редовима, жене се кикоћу, а мушки и запевају понешто из соц-репертоара типа „У тунелу усред мрака“. А онда салве смеха, посебно оних што су поседали у хлад да уз гутљај воде мало одморе. Притом, проклети комшијски петао непрестано кукуриче, као да нас тера да наставимо још боље и брже.

Признајем, помало се изнервирам кад витезови на крају зађу у мој ред одоздо, са друге стране, да се сретнемо и прогласимо крај. Успешно окончану бербу која наравно није баш она права јер није заиста кренула у цик зоре већ смо се током два сата одморили од звоњаве телефона и смс порука, од маилова и прождирања најновијих вести. Такође, послужила је томе да осетимо дах природе, њену жуљевиту а опет чаробну кожу свих дугиних боја и да касније, кад пред нас изнесу свакојаке ђаконије на трпезу поверујемо да смо данас нешто научили, остварили, да смо били корисни и помогли.

А све је почело око 11 часова са изванредном лозовачом и поделом поменутих дресова са духовитим написима што је један од заштитних знакова креативне екипе ове винарије. Након два сата симулације бербе, и даље за рад расположена бројна екипа окупила се око стола за пребирање плода одакле плод креће у муљачу за грожђе са одвајањем петељке.

Неко време траје неизвесност јер шира никако да груне кроз црево дебљине две слоновке сурле које са немалим напором држи један снажан човек у инокс суду од 300 литара. Пуно грожђа треба машина да сажваће како би слатка течност грунула кроз цев. Не знам колико нас је учествовало у брању, али за два сата четрдесетак људи набрало је око 400 килограма. На наш понос помало удара коментар некога из Деспотике: „Ех, где сте били јуче кад смо обрали седам тона”.

Има ту и деце, подоста. Следи врхунац њиховог задовољства и сама срж читавог догађаја. Клинци скидају сандале, патике, улазе у велики суд и газе грожђе уз смех и цику. Има и нешто старијих омладинки, сукњице лете, колена се беласају уз општу грају. Неколико минута каснијеВеселин из каце вади беспрекорно чисте стабљичице, без једног зрна, показује, дечија стопала раде једнако ефикасно као машина.

– Заграбите ширу слободно, то ћемо вам ускоро сипати у флашу – каже уз шеретски осмех технолог винарије Милош Николић док неки помало са неповерењем гледају у згњечене грожђице између ножних прстију.

Нешто касније након обиласка све пунашнијег и богатијег Музеја винодељства и раскошног обеда који се веома разликује од мало хлеба, вина и грожђа што је у давна времена била класична надница берачима, на џиновској кровној терасигости хватају лигештуле окренуте ка Космају, Руднику, Гледићким планинама, грабе тањире пуне преслатког грожђа, неки одбијају прве димове дебелих цигара.

У титравој измаглици врелог септембарског сутона, док се у долини све брже пале ватре и густ дим диже ка небу претварајући читав хоризонт у позадину неке Давинчијеве слике, акустични квинтет оркестар креће са хитовима једним правцем, дубоко у ноћ. Док пламени облак гори последњим сјајем извук кларинета се увија око још необраних стабала са црним грожђем доле испред винарије, Веселин Деспотовић покушава да ми објасни значај тренутка бербе за власника винарије:

– За сваког власника винарије берба је врхунац, климакс сезоне који носи задовојство скупљања резултата рада током читаве године. Али, и велико је оптерећење, ризик и одговорност да се тај годишњи рад сублимира и поентира у тих месец дана колико траје берба и да све то буде како треба. Јесте то стресан тренутак, али осећања су подељена. Сједне стране стрепња како ће испасти, шта ће бити, са друге сакупљање плодова рада, труда, надања од претходне године.

Наравно, све заиси од временских прилика током године каква ће сезона бити, али се ми трудимо да дамо најбоље од нас што може да би мало предупредили и кориговали природу уколико нас она није, што би млади рекли – испоштовала. То је значи једна велика свечаност, дружење, прилика да видимо шта смо урадили и да наслутимо у ком правцу иде квалитет вина које ће се наредне године пласирати на тржишту. Притом, берба данас није што је некад била. Увек је то било свечано, али данас је и туристичка атракција и заиста је много људи који воле да дођу и лично виде и пробају, учествују у свим овим процесима и њиховим резултатима.

Хвала што сте ову бербу поделили са нама домаћине, са радоћу носимо боцу шире од мораве кући и нестрпљиво ишчекујемо вино од ње за пар месеци.
ДОБРА БЕРБА
Виноградар Новица Маричић веома је задовољан овогодишњом бербом:
– Са аспекта виноградара беле сорте су до сад све биле одличне, а од црних смо обрали само пино ноар. Морали смо мало раније да га оберемо али је већ био фенолно зрео и здрав. Сад тек иду мерло, каберне, прокупац, свим сортама за сад септембар максимално одговара и надамо се да ће тако и остати до краја. Морава коју смо данас брали има око 20,5 грама шећера, ипак можда већину рода оставимо још пар дана. Конкрено, очекује се да година буде далеко изнад просека, можда не савршена каква је била 2012. али веома близу.
ВИНСКА ИЗНЕНАЂЕЊА
И док нас је бела купажа Додир очарала, рајнски ризлинг Знамен се показао као универзално вино, аперитив вибрантних киселина и ненадмашан уз оброк. Нови, полусуви розе Немир немилице се точио и одушевљавао током читавог обеда и вечери, уз слано, слатко, дувански дим, све док нису наступиле црвене етикете, а и касније. Ове вечери мерло Траг је судећи према жељама присутних однео „кајмак”, а посебно је било занимљиво пробати слатку али екстра ароматичну ширу тек измуљаног Знамена. Но право изненађење била је боца црног бургундца Сведок која се (ичим изазвана) некако измигољила из архиве и нашла на мом столу. Прави раритет, нулта берба 2011кад је винарија Деспотика и зачета, такозвана „показна вежба” делује потпуно свеже. Као да је управо исцеђена, танини још увек зелени и после пет година. На први додир дивља, неукроћена и напорна, након сат времена аерирања открива предиван и врло сложен афтертејст, назнаку онога што ће нове, технолошки савршено одрађене бербе у годинама које следе, донети.

Извор: http://www.vino.rs/reportaze/item/2018-berba-despotika-2016-slast-sa-ukusom-sunca.html